الكونتراباص هو العمل الاول الذي كتبه باتريك زويسكند في تاريخه، عرضت لأول مرة عام 1981 تناول فيها قصة عازف كونتراباص يتحدّث فيها عن سيرة حياته في مونولوج ذاتي طويل وعن علاقته بآلته.
القصة بمفهومها الأكبر توضح مساوئ التطور الحضاري وأثر ذلك على الفرد، كما أنها تحوي معلومات عن تاريخ الموسيقى.
اهم جزء في المسرحية هو الكناية التي قصدها زويسكند عندما تكلم عن نظام ترتيب العازفين في الأوركسترا، قاصدًا بذلك بشكل خفي الثورة الماركسية التي لم تغير شيئًا ولم تقدم شيئًا للطبقات التي قامت من أجلها، بل استبدلت دكتاتورية بدكتاتورية تختلف عنها بالشكل فقط.
المسرحية عادية ولم تعجبني كثيرًا، وحاولت أن أتخيلها تُمثّل على خشبة المسرح فلم أستطع ذلك.

لا أستطيع أن أخفي هوسي بهذه المسرحية فلقد جمعت بالنسبة إلي كل المحاسن التي أتعقبها في الأعمال الأدبية ،: الفن المسرحي ، المونودراما ، باتريك زوسكيند كاتبا، الحالة الموسيقية المهيمنة على العمل.
ولي في كل هذه الامور متعة لا توصف فأنا عاشقة للمونودراما الفن الأصعب على الإطلاق و أما عن باتريك زوسكيند فهو الكاتب الوحيد الذي دفعتني روعة أعماله إلى التهامها متتابعة و ليس هذا شأني في القراءة .
و أما عن الحالة الموسيقية فجاءت مؤطرة للمسرحية ممتعة بالنسبة إلي بسبب معرفتي بابجديات الموسيقى و خاصة الالات الوترية و لا أدعي تخصصا بل معلومات بسيطة كانت سندا لاستيعاب المسرحية.
ربما استفضت في كتابة مراجعة عن كل لمحة في المسرحية في وقت لاحق عندما أعيد قراءتها و إيفاءها حقها و لكني لن أغفل هنا هذا المقطع العظيم من المسرحية على لسان بطلها:
إن الموسيقى من العناصر الجوهرية الأساسية في الروح البشرية و الذهن البشري ، الموسيقى ستظل دائما موجودة في كل مكان ، شرقا و غربا ، ﻷن الموسيقى ميتافيزيقية ، أي أنها أعلى من الوجود الفيزيائي المحض ، أعلى من الزمان و التاريخ و السياسة ، من الغنى و الفقر ، من الحياة و الموت .

الموسيقى .... أبدية.

يقول جوته : " إن الموسيقى تسمو إلى مكانة لا يستطيع العقل أن يصل إليها، و من الموسيقى ينبعث تأثير يحكم قبضته على كل شئ، لا يستطيع أحد أن يقدم له تفسيرا " .

.... بل إنني سأذهب أبعد مما ذهب جوته ، و أقول إنني كلما تقدمت في العمر ، و كلما توغلت في اللب الحقيقي للموسيقى، تراءى لي بوضوح متزايد أن الموسيقى سر عظيم ، لغز من الألغاز الكبرى التي لا يدرك كنهها ، كلما تزايدت معرفة المرء بالموسيقى ، قلت قدرته على إصدار الأحكام عليها.

Is so amazing how he managed to write a self talked monologue with this character who passes from feeling like the non plus ultra of the musicians, to really hating himself and his instrument, and then putting all gack together before the end. So good. Sooooo gooooood

Daha önce devlet tiyatrolarında kitaptan uyarlama oyunu izleyip hala devlet tiyatrolarında oynanabilmesine şaşırıp, aynı zamanda sevinerek okumaya karar vermiştim. Orkestrada kontrbas çalıp devlet memuru olan kahramanımızın kontrbas üzerinden hayatla ilgili bir çok konuyu irdelediği keyifli bir metin...

İlk başlarda müzik terimlerini sıkça kullanması beni çok sıksa da 'bu adam kokuyu yazdı' diye hatırlattıkça kendime, daha zevkli okudum. Sona doğru daha hızlı akıyor zaten.

Monologları, çok konuşan adamları pek sevmesem de bu kitabı beğendim.

Oyun için sıkıcı demişler ekşide ama bizzat tadına bakmak lazım. Çünkü deha ve tecrübeli oyunculuk gerektirdiği aşikar.

Müzik literatürüne yabancı olanlar için çok şey ifade etmeyebilir.

Το καλύτερο βιβλίο με το οποίο θα μπορούσα να ξεκινήσει η χρονιά. Πολύ χαίρομαι που δεν εγκατέλειψα τελείως τον Ζίσκιντ μετά την απογοήτευση που ήταν «Το άρωμα» γιατί, αν και λιγότερο γνωστό, «Το Κοντραμπάσο» είναι εξαίσιο έργο. Έχει μια όμορφη ανάμιξη νοσταλγίας και επικαιρότητας που λάτρεψα, ένα πάθος που με συνεπήρε και έναν πρωταγωνιστή άκρως αλλόκοτο μα με μια προσωπικότητα λες και τον έχω συναντήσει και στη δική μου ζωή.

اول شي تعلمته هو اسماء الالات في الاوركسترا. وثاني شي تعلمته هو اسماء صانعي السمفونيات الالمان والروس وغيرهم. لا اتخيل نفسي احضر مسرحية من شخص واحد (مونودراما) ولا اعتقد بأني سأستمتع بها.
لنرجع الى عازف الكونتراباص، اعتقد بأنه مصاب بمرض نفسي اذ يتهيأ له بأنه يحب مغنية وماذا سيفعل اذا خرج معها وكيف انه لا يشعر بالامان لانه لن يفصل من عمله ابداً لانه يعمل في اوركسترا الدولة.

من منا لا يريد عملا يبقى فيه طول عمره؟ ولكن هل سيحب احدنا ان يجلس خلف آلة موسيقية تجعلنا في الصفوف الاخيرة من الاوركسترا (بحيث انني لم انتبه لها ابداً على الرغم من حبي للسيمفونيات وكنت اعتقد ان اكبر آله هي التشيلو

"Düşünmek," der, benim bir arkadaşım -kendileri yirmi iki yıldır felsefe okuyor, şimdi doktora yapmakta- "düşünmek, herkesin acemice uygulamasına gelmeyecek kadar güç bir şeydir." O da -benim arkadaş yani- oturup Hammerklavier Sonatı'nı çalmaya kalkmaz ki. Yapamaz çünkü. Ama her önüne gelen düşünebileceğini sanıyor, üstelik doludizgin, üstüne üstüne giderek, günümüzün büyük hatası bu işte, diyor arkadaşım; ve bu yüzden oluyor onca felaket, hep beraber canımıza okuyacak olan felaketler.
(s. 48-49)

İnce bir Monolog kitap bu.
İlk kez Süskind okudum ve okurken bu kadar keyif alacağımı düşünmemiştim.
Bir enstrüman bu kadar yerden yere vurulmaz ya! :) Farklı duygularda Süskind anlaması güç değil.

Tüm bas çalanlara selam olsun.
Keyifli okumalar.

Lu plutôt pour la blague, et pour la curiosité de voir ce que 90 pages au sujet d’un objet aussi inintéressant pouvait donner… et au final j’ai été agréablement surprise ! La progression de la pièce est assez étonnante, le protagoniste est attachant et plein d’humour.

Познати немачки аутор Зискинд претежно је познат по сјајној књизи Парфем, која има и солидну филмску адаптацију. Али оно што аутора чини сјајним је оно што окружује то најпознатије и славом напарфемисано дело. Случајан сусрет са његовом књижицом Контрабас, у тренуцима избора следеће књиге на читалачком репертоару, приредио ми је атипично изненађење, зато што сам добио тоталну тематску и стилску супротност у односу на Парфем. Контрабас је лагана и опуштајућа прича, која вас фантастично забави и често насмеје, а истовремено и подсети на животне ситуације из вашег окружења, једном речју једна од књига какве обожавам да читам. Док су мириси заводили у Парфему, у овој фасцинантној игри заводи музика.

„Јер музика је нешто људско. С оне стране политике и савременe историје. нешто општељудско, један урођени, конститутивни елемент људске душе и људског духа. И музике ће бити увек и свуда, и на Истоку и на Западу. Јер музика је метафизичка. Разумете, мета- физичка, значи иза, или с оне стране чисто физичке егзистенције, с оне стране времена и историје и полтике и сиромашног и богатог и живота и смрти. Музика је вечна.“

Академски музичар, који свира контрабас у симфонијском и многим другим оркестрима, удобно смештен у свој звучно изолован стан, са чашом пива на столу, изводи нам свој мали монолог. А о чему ће говорити академски музичар него о музици, а посебно о инструменту који свира и како тај инструмент утиче на његов живот. Док тече прича и расположење музичара према инструменту се мења и креће се од похвала и среће до критика, покуда и јадиковања због сопственог избора инструмента. У току тих супростављених мишљења музичар нам говори о музици, композиторима, техникама свирања, опсегу тонова које поједини инструменти могу или не могу да одсвирају, као и опсегу певачких гласова, али и улогама појединих инструмената у различитим оркестрима. Али Зискинд то ради тако вешто, без замарања и беспотребног оптерећивања, да вас просто натера да док читате и пронађете неку од приложених композиција, тако да се књига претвара у мултимедијалн�� доживљај. Посебно је занимљиво како контрабас утиче на љубавни живот свог власника, па и на само социјално постојање свог музичара. Како сам музичар каже,не постоји већи инструмент, који је толико неприметан тамо где треба да буде примећен, а онда када му је улога да буде неприметан он боде очи и спречава музичара да се понаша како би желео. То је диван инструмент, неправедно запостављен, без композитора који би се посветио писању дела за њега, бачен на удаљено место у метафизичком свету музике, баш као и наш музичар у љубавном свету. Јер свуда постоје они који су у првим редовима, прве и друге виолине, а он је само један обичан контрабас, који не може да одсвира ни један тон који Она може да отпева. Оркестар је људско друштво у коме су презрени они који друштву дају ритам, обављајући прљаве и неприметне послове, које обавља и његов обожавано- презрени контрабас.

„Када Вам дођу гости, он увек мора да је у центру пажње. Само се о њему прича. Када желите да будете сами са неком женом, он Вам тако стоји тик уз Вас и надгледа ситуацију. Ако постанете интимни- он Вас посматра. И Ви непрестано имате осећај да Вам се подсмева и спрда читавом чину. А онда се тај Ваш осећај, наравно, пренесе и на Вашу партнерку, и онда- знате и сами да телесна љубав и спрдање не иду једно са другим. Језиво!“