Sencillo y enriquecedor este compendio de ensayos y otras letras bajo la manga.
Sábado nuevamente trata de reflexionar sobre la Filosofía: su aplicación, sus exponentes, sus contrarios, sus necedades y otras luces.
Armado de la Física y la Matemática toma el concepto de Filosofía y lo expone en la pared para que veamos que es débil (por su humanidad), de alguna manera. Pero es responsabilidad de nosotros de que crezca más.

Un complemento a "Hombres y engranajes".

algunas partes me parecieron aburridas y no estuve de acuerdo con algunas opiniones del escritor, pero otras me hicieron pensar y me parecieron muy buenas. Además, nunca había leído un libro de ensayos asi que estuvo bueno alejarme de la novela o del cuento.

Pojedinac i univerzum je skup raznorodnih misli, razvijenih u kratke eseje, koje prateći jednu nit vode od istorije kvantne fizike i teorija oformljenih da bar delimično osvetle misterije univerzuma, do filozofije, umetnosti, književnosti, sociologije, analize života i doprinosa razvoju društva pojedinih istorijskih ličnosti. Naum da se dotakne različitih oblasti nije slučajan. Sabato upozorava protiv “fetišizma specijalnosti” i naglašava nužnost sintetičkog razmišljanja premda usvaja da je “čovek osuđen na specijalizovanje ako želi da dođe do fronta na kojem se vodi bitka protiv nepoznatog“.

“A kako naučiti sve ono što su hemija, biologija, istorija, filozofija i filologija ostvarile sa svoje strane? I naročito, ko će biti kadar da ostvari sintezu tog gotovo beskonačnog sveta? Ljudima univerzalnog duha ostaje samo pribežište u melanholiji.“

Sabato dakle veli da je naličje one naivnosti da se univerzalnim može baviti ne poznajući partikularno, verovanje da se posebnim može baviti zapostavljajući opšte. Uzimajući za primer fizičare koji otpisuju filozofiju i njen značaj tj. pojašnjavajući da se teorijski fizičar morao pretvoriti u epistemologa da bi bio uspešan, kao i filozofe nevoljne da se odvoje od svojih univerzalnosti, ukazuje na slepe tačke koje stvara specijalizacija (što je u današnje vreme malo manje naglašen nedostatak: s obirom da se čak i Žižek pod stare dane počeo interesovati za kvantnu fiziku – ima nade).

Kada se krug suzi od univerzuma do pojedinca dvadesetog veka, dijagnoza koja je razrađena u centralnim delovima Sabatovog mozaika, osnovu problema nalazi u dominaciji razuma po cenu sušastvenih ljudskih vrednosti, pa i same ljudskosti. Sem toga, što se pisca tiče, ono što je obuhvaćeno okvirima “zdravog razuma” određuje društvo pa su često značajni uspesi proizvodi grešaka ili nerazumnosti.

„Da je zdrav razum prevladao, ne bismo imali radiotelefoniju, ni serume, niti prostor-vreme, ni Dostojevskog.“

„Vreme je da magijsko mišljenje ponovo stane rame uz rame sa logičkim mišljenjem, i treba da imamo na umu kako ovo drugo ne moze postojati bez onoga prvog“

U daljoj analizi: moderni čovek postaje rob krutog, mašinskog i apstraktnog sveta otuđen od sebe samog.

„Kroz novinarstvo, radio, film i kolektivne sportove narod otupeo od rutine moći će da pusti na volju nekoj vrsti panonirizma, kolektivne realizacije Velikog Sna. I kada pobegnu iz fabrika u kojima su robovi mašine, ući će u kraljevstvo iluzija koje stvaraju druge mašine: roto mašine, radio i projektori.
To je kraj renesansnog čoveka. Mašina i nauka koje je on sručio u spoljašnji svet kako bi ga savladao i osvojio, sada se okreću protiv njega, savlađujući ga i osvajajući ga kao neku stvar.“

Sabatova nostalgija i želja za stvaranjem nekog novog renesansnog društva poprima oblike svojevrsne rezigniranosti kada se dotakne teme egzistencijalizma i, kako je zove, „Berđajev-Sartr dileme“. Po ustaljenom šablonu pothvata se brže-bolje kritike skepticizma, a tim je putem, bez sumnje, najlakše dopreti do prosečnog čitaoca.

„ ... ne treba pitati kako je moguće boriti se kada izgleda da svet nema smisla i kada izgleda da je smrt poptuni kraj života, nego obratno, treba slutiti da svet mora imati nekakav smisao, jer se borimo, jer uprkos svem besmislu nastavljamo da delamo i živimo, gradimo mostove i stvaramo umetnička dela, smišljamo poslove za mnoga pokolenja koja će dolaziti i posle naše smrti – jer naprosto živimo.“

I krajnji rezultat: oberučke diže belu zastavu, odustaje od umovanja, kao što je, na primer, Tolstoj u starosti učinio, s tim što, za razliku od njega, ne traži utočište u religiji već u nekakvoj biološkoj inerciji.

„Čemu razmišljati o beskorisnosti našeg života, zašto se truditi da racionalizujemo i to što je najopasnije i najdramatičnije u našem postojanju? Zašto se ne ograničimo na to da smerno sledimo naš instinkt, koji nas tera da živimo i radimo, da imamo decu i da je odgajamo, da pomažemo bližnjem?“

„Fizička moć država danas je tako strašna da se čini uzaludnim smišljati teorijska rešenja za problem čoveka.“

„Ne znamo, ili bar ja ne znam, nemaju li boli i izopačenja koje doživimo u stvarnosti nekakav skriveni smisao koji izmiče našem nespretnom ljudskom pogledu. Ali naš nagon za životom podstiče da se borimo uprkos svemu, i to je dovoljno, barem za mene.“

(Kratka digersija: čitajući Meterlinkove reči koje Sabato citira u jednom od eseja, setih se da je ovog pisca i Muzil uobičavao citirati, pa sam, sledeći tu misao, shvatio da i Muzil obrađuje baš gorepomenutu temu i da, kroz Urliha iz „Čoveka bez osobina“, ima savršene odgovore i kritike upravo razmišljanja nalik onim koje Sabato stavlja u prvi plan.)

Moderni svet je „muški“ jer ga odlikuju razum i apstrakcija pa je „dinamičan, liberalan i vremenski“ dok je, nasuprot, osnova feudalnog sveta bila zemlja, pa se stoga mora smatrati ženskim društvom, koje je u osnovi „statično, konzervativno i prostorno“. Pomak sa „ženskog“ na „muško“ uređenje je, što se Sabata tiče, doveo kako do dehumanizacije tako i do krize muško – ženskih odnosa i institucije braka, koja se, između ostalog, ispoljava pobunom žena kroz feministički pokret, koban i paradoksalan, jer čini ustupak mužjačkoj civilizaciji i jer je, kako misli, feminizam zapravo maskulinizam.

„Novcem i razumom zapadni čovek je osvojio čitav svet, što je tipično muški poduhvat, i tako je nastalo savremeno društvo, na čijem je licu kapitalizam, a na čijem naličju vlada pozitivna nauka i matematika. Oboje su muški proizvodi, oboje razdvojeni – i to tragično razdvojeni – od konkretne stvarnosti ljudskog bića. Tako smo došli do stravične dihotomije savremenog čoveka, do apsolutne dehumanizacije, jer dok se s jedne strane uzdigao univerzum matematičkih simbola, sa druge, i to pod vlašću tih simbola, čovek od krvi i mesa se polako pretvorio u čoveka – stvar, sve do ponizne nemoći Kafkinog junaka.“

„Između srednjevekovnog braka, u kojem je žena bila sluškinja muškarcu, ali u stvari centar sveta, i savremenog braka u kojem je ona, pod prividom oslobođenja, istinski pretvorena u roba muškog stanja, postepeno se zabijao vema moćan klin, onako kako se razvijala civilizacija razuma i novca.“

„Moderna civilizacija je ženi dala svojstva muškarca, falsifikujući, sa teškim psihičkim posledicama, suštinu njenog bića, onu biološku suštinu koju nijedno društvo niti kultura ne može nekažnjeno da menja.“

Za Sabata, niti je indivudualizam, niti kolektivizam “ljudsko rešenje“ već „društvena sinteza čoveka i čovečanstva“.

„Kraljevstvo čoveka nije tesna turobna oblast njegovog sopstvenog ja niti apstraktna teorija kolektiviteta, nego ona ničija zemlja na kojoj se obično događa ljubav, prijateljstvo, razumevanje, milosrđe.“

Pored ogleda o razvoju pojedinca i društva kroz istorijska razdoblja, ili možda preciznije – u okviru njih, Sabato uključuje analize stvaralaštva Borhesa, Berđajeva,Sartra, Bodlera, Sokrata; piše o životu Pitagore, Leonarda da Vinčija, Galileja, Kolumba i drugih. Esej „o nekim bolestima obrazovanja“ ne bi bilo loše štampati i kao pamflet deliti po školama (gde ustreba: uz šamar). Ono što hoću reći je da se možda ispravnim prigovorima, koji ukazuju na činjenicu da su (pojedini) eseji zastareli, i da se njima ništa novo ne otkriva u 21. veku, ima čime suprotstaviti, i da Pojedinac i univerzum, zasigurno, što se mene tiče, vredi pročitati.

La novela hace preguntas y no se satisface con las respuestas. Las respuestas son la antesala a futuras preguntas. La incertidumbre se acepta sin dejarse inmoblizar por el vacio. En este libro Ernesto Sabato ensaya el rol del novelista, del pensador moderno en tiempos de radical incertidumbre. Sin embargo, no se logra separar de su platonismo dialéctico.

Exelente, simplemente exelente

Para mi gusto, la brevedad siempre suma cuando se trata de ensayos porque, por lo general, va de la mano con la precisión y la claridad en la exposición de las ideas.

Este libro es anterior a Hombres y engranajes, que me gustó tanto, y desarrolla muchas de las mismas temáticas, pero tiene un enfoque un poco distinto. Muchos de los ensayos se enfocan sobre todo en la ciencia y en algunos científicos y teorías destacados. Me pareció muy relevante el ensayo "Porvenir de la ignorancia", donde Sabato explora las limitaciones y peligros de la cada vez mayor especialización del conocimiento. Creo que las observaciones del autor se relacionan directamente con los puntos de partida del Conectivismo como perspectiva sobre el aprendizaje en un mundo cada vez más complejo.

En éste ensayo Sábato, nos ofrece pensamientos, reflexiones, en forma de artículos breves ordenados alfabéticamente (pero que pueden leerse en cualquier orden) que tratan de temas como la ciencia, el arte, la filosofía, la sociología y la política.
Para entender Uno y el Universo es interesante y hasta relevante conocer un poco la vida del autor, ya que en ella se encuentra la raíz de éste libro.
Ernesto Sábato fue un físico, pintor, escritor y ensayista argentino nacido en 1911 en un pueblito de la provincia de Buenas Aires (Rojas), fue un niño interesado por la lectura y que supo destacar en la primaria, realizó la secundaria y sus estudios posteriores en La Plata, lugar donde le costó al principio encajar, sintiéndose algo inhibido por provenir del interior, siendo muy joven encuentra el orden y la seguridad que buscaba en las ciencias exactas, principalmente en las matemáticas y la Física.
En 1929 comienza sus estudios en Física y forma parte de un movimiento con ideas comunistas, movimiento que tempranamente abandona. En 1937 obtiene el doctorado en Física y matemáticas y recibe una beca para trabajar en el Laboratorio Curie en París, lugar donde vive un tiempo, pero prontamente se desencanta de la Física a la par que coqueteaba con las artes, en el mismo París por las noches, reuniéndose con artistas del surrealismo.
Así Sábato comienza a sentirse dividido entre la luz de la razón (que le ofrece la ciencia) y la oscuridad de lo irracional (que la encuentra en las artes). Ésta dicotomía lo lleva a una crisis existencial que lo acerca varias veces a tentativas suicidas.
Decide abandonar las Ciencias por considerarla amoral y que llevará a la humanidad a la perdición, y dedicarse de lleno a la escritura y la pintura.
Las ideas que Sábato plasma en Uno y el universo, son justamente aquellas que nacen de su yo dividido entre la ciencia y el arte, los diversos artículos que conforman este ensayo van desde el arte y sus más representativos personajes, como Dalí y Borges a la Ciencia y sus representantes como Galileo y Pitágoras.
Nos hace conscientes de nuestra finitud y precario conocimiento de las leyes naturales del universo por ejemplo en la siguiente cita “Con el nacimiento de la Ciencia y la filosofía, el hombre fue ordenando el mundo exterior (…) salimos de la ignorancia y llegamos así nuevamente a la ignorancia, pero a una ignorancia más rica, más compleja, hecha de pequeñas e infinitas sabidurías”.
También incluye como parte del universo en el que habita el hombre: la sociología y la política de los cuales también tratan algunos artículos.
En síntesis considero que en el propio título está la clave: “Uno”, sería el mismo Sábato con todas sus cuestiones, preguntas y búsqueda del conocimiento y el orden de “el universo” y llámese universo a todo el medio en que el hombre se encuentra, ya sea el natural, el social, el artístico.
Me resultó un libro interesante y que me ha sacado de mi zona de confort, algunos artículos los he disfrutado más que otros y mi favorito es el titulado “Edad” muy breve pero tan contundente que me dejó pasmada, lo recomiendo sobre todo a aquellas personas que se interesen tanto por la ciencia, como por el arte y otras cuestiones humanas.

"Con el título Uno y el Universo, Sabato pretende dejar en claro que el límite del universo que cada hombre pretende conocer siempre es ese hombre mismo y, a partir de estas reflexiones a modo de ensayos o aforismos, Sabato nos está compartiendo el suyo propio. Con esta tesis de fondo, de que hay tantos universos como hombres y que estos nunca dejan de ser incompletos, contradictorios y perfeccionables, el autor pelea contra la ciencia..."

Leé la reseña completa en mi blog: https://goo.gl/tbv1HI

Not a powerful book

Kolekcija eseja na raznovrsne teme o suštini ljudskog bistvovanja: o jeziku, o umetnosti, o nauci i mašinama, o bogu, duhu i duši, o Leonardu, Leonu Blou, Borhesu, Berđajevu i mnogim drugima postavljenim u istorijski kontekst.

Tvrdi se da je dan on što jesmo, a noć ono što želimo. Naprotiv: dan je ono što želimo—pa prema tome i uspevamo—da budemo, a noć ono što zaista jesmo.
Drugim rečima: dan je stvarnost, ali noć je nadstvarnost.
Roman je ono noćno pa, sledstveno tome, i ono što zaista jesmo.

Iako tematski veoma različi ovi eseji su ujedinjeni ličnošću i filozofijom autora na često očigledan način. Neke ideje se ponavljaju, neke su sagledane iz jednog, drugog, trećeg, ugla ili u sklopu neke veće, bitnije strukture.

Ova misao pogotovu se provlači u pozadini: iz jednog ekstrema rađa se drugi.

Recimo:

Ukratko, Sokrat je izmislio Razum jer je bio bezumnik a Platon je odbacio umetnost jer je bio pesnik.

Ili:

Ljudi pišu fikcije zato što su otelovljeni, zato što su nesavršeni. Bog ne piše romane.

Misao, tako uprošćena, deluje naivno, ali porazmislite, primenite na sebe, na druge, na svet, pa ćete otkriti neočekivane dubine. Makar i ne bile skroz tačne, dubine jesu i pitanje je šta sve iz njih može (mora?) da se vine u nebo.

"Hay quienes creen que siendo el fascismo un fenómeno alemán, no hay de qué preocuparse una vez que Alemania esté aniquilada militarmente. De todas las formas de hacer el juego al fascismo, creo que esta es una de las más sutiles, porque facilita su resurgimiento en cualquier otro país del mundo (Estados Unidos, por ejemplo)."

Arte, ciencia, política y religión son algunos de los temas que aborda Sábato en esta compilación de artículos. Reflexiones que no llegan a profundizar pero que resultan interesantes para entender mejor al escritor argentino y algunos de los personajes y situaciones que le influenciaron.

Lo leería otra vez, solo para tomarme el tiempo de repensar lo planteado y escribir al respecto. El libro me hizo sonreír mucho. Incluso cuando no estaba de acuerdo con lo que se decía todo resultaba interesante y provechoso. Concuerdo con esa crítica de que hay ideas poco desarrolladas u opiniones no tan concisas.
Me llevó más tiempo acabarlo de lo que normalmente un libro de este tamaño me llevaría, porque después de cada ensayo o a mitad de texto, me paraba a pensar lo que acababa de decirse.
Menciones especiales a "Expansión del Universo", "Provenir de la ignorancia", "Realismo" y "Sentido común".
También resulta agradable y valioso cuando habla de Borges, Einstein, Pitágoras y algunos otros grandes nombres, de quienes parece conocer bastante.
Los ensayos más extensos me resultaron, como puede verse, los mejores.
Es exactamente el tipo de libro que me llevaría a todos lados.