Die Unsterblichkeit

To become engaged within the first few pages of a book is always a good sign. However, at the back of my mind, history kept telling me that many other novels have started out in the stratosphere only to plummet to the bottom of the ocean. Milan Kundera's 'Immortality', starts great, gets better, and ended with a lump in my throat, and a soul that was struck by a chord. No actually, forget the single chord, this was more like an Orchestra going in full swing. Kundera has worked wonders here.

Witnessing a playful, sexual, yet sweet physical gesture of a woman by the swimming pool, begins. Kundera weaves a story around this starting gesture. Slowly introducing other characters that are part of her life and compares her life in the 20th century with another one a century earlier. It is an interesting perspective on what immortality is. What do people remember you for? is it what you have achieved?, or maybe just solely based on the perception that others have of you? Are you remembered only by your loved ones, or are you revered or scorned by the entire world? These are questions that will definitely get you thinking, and thinking plays an integral part in Immortality, as the words on each and every page only go so far, as Kundera puts the emphasis on the reader to sit comfy, and give his or hers full attention. (Tried reading on the metro, forget it), this is a book that pays off reading in seclusion as much as possible. In a skillful way, new characters silently crawl out of the woodwork, leaving you hanging, only to be bought up randomly somewhere else in some other context. This does keep you engrossed, it does also become a pain, but a pain worth putting with.

Empathy is slowly drawn into the picture, as characters are slowly woven in an intermittently way,
that it strangely sexual and often quite perplexing. Kundera's characters acquire psychologies and histories, but they start out and continue to function chiefly as images, provocations: a man staring at a wall, or repeating a phrase; a woman arguing, putting on her glasses, shaking her head; a girl sitting in the middle of a major road amidst rushing traffic. These images are not illustrations of pre-formed thoughts, but they are not simply pieces of novelistic behaviour either. They are meetings between persons and notions, or more precisely, written, re-created, invented records of such meetings. He is clearly a most confident writer, I mean, Goethe & Hemingway in conversation?, Genius!.

There are some beautifully written passages of writing, likened to a philosophical voyage into Paradise, and there IS a wonderfully elegant and provocative story lurking under, indicating a second read may help untangle the knots of uncertainty, as Kundera teases the reader with provocations and paradoxes that require some deep pondering. This is a book without conclusion, there really isn't a beginning, middle or end.

After the closing pages, I was left moved, awestruck, and slightly mentally exhausted.

الخلود-ميلان كونديرا.

كل ما هو بسيط يغدو عظيمًا هنُا، تتحول فيها الصدف العابرة إلى أحداث هامة.
إنها ليست حكاية تُروى، ولا يمكن عرضها أو تبسيطها أو تحويلها إلى عمل سينيمائي.
في الرواية ما لا يمكن التعبير عنه إلا بالرواية، إنها قطعة من الجمال الفذّ.
لوحة فريدة، وأسلوب فريد. تضعنا أمام أسئلة الذات وتصيغها بإتقان.

الرواية مقسمة إلى سبعة أقسام تتحدث عن: الوجه، الخلود، الكفاح، الإنسان العاطفي، الصدفةن المينا، والاحتفال.
قد تبدو العناوين غريبة غير مترابطة ومفككة، ولكنها تحمل في طياتها الكثير يربط بين أشخاصها واحداثها بروابط وعلاقات تجعلها متماسكة.
في أثناء ذلك تدور حوارات طويلة حول الخلود والانتحار والحياة والموت والحب
والموسيقى والشعر والفلسفة والتاريخ والجنس والخالق والتحولات السياسية والثقافية.
إنها رواية تتحدث عن كل شيء، وأي شيء.

رواية صادمة يصعُب نسيانها، رواية قلق وارتياب وتفكيك الحياة بكل ألغازها الأبدية، ثم ربطها من جديد بعبقرية.
يذكر كونديرا في روايته العديد من الأشخاص الخالدين مثل نابليون وبتهوفن وغوتة وهيمنغواي،
حيث تشترك هذه الشخصيات ببحثها عن الخلود، بالطبع ليس الخلود الروحي
الأمر يدور حول خلود آخر، دنيوي، يتعلّق بأولئك الذين يظلون أحياء في ذاكرة الخلَف بعد موتهم.
وهذا الخلود في متناول جميع الناس، بدرجات متفاوتة.

كونديرا يعرف كيف يرتب المقطوعات المبعثرة لتخرج لنا سيمفونية خالدة.

رواية للتلذذ بالجمال والاستمتاع.

This is a difficult book to explain. There’s a simple plot about a woman, her husband, sister and daughter. There’s philosophical discussion about immortality, how a writer or artist becomes immortal, or their work. Then there’s the author himself, who is like a character too. He talks to other characters, describes how a gesture he witnessed becomes a character, wonders about his own legacy and how readers read (at one point he says a reader won’t understand his work if they skip a line but how can he expects readers not to skip things when he does himself). Goethe is an important part of the book both his life and his imagined afterlife (I think Goethe's conversations with Hemingway were my favourite part!). But as much as I enjoyed most of it, and Kundera’s musings about life in some parts lagged for me particularly part 6 where a new character is introduced and it’s all about his various erotic encounters with women whose names he can’t even remember. Still there’s much to enjoy and it was an interesting read.

Cerebral Crosswinds over Parisian Fields
4.5 stars

Immortality is so rejuvenating to the reading experience, pulling Goethe and Hemingway from beyond, effortlessly using magical literary devices in pleasing ways. It should leave an indelible mark on the way you view a novel. One cannot describe the plot/theme without spoiling the trip.

When you begin reading Kundera, if you haven't read him before, it may help you to understand that he involves the writer (often a fictional character in himself) in the reading process. That is to say, he often adopts the personna of a friendly writer, much like Roth's Zuckerman, and will allow a view into his thinking in the writing of the novel. Here, this novel begins with his (the writer's) imagining the life of a woman who fascinates him as he lounges beside a hotel pool.

I found this the best place to begin the endeavor of reading Milan Kundera. Enjoy.

https://yukioblogg.blogspot.com/2020/...
Бесмртност је дивно лепа књига, уметност ради саме уметности и ту треба ставити тачку. Другачија него претходне две и мом сензибилитету омиљена. Тешко ју је описати, једноставно је комплексна, са испреплетаним судбинама и љубавно филозофском позадином. И да поновићу се ово је једна од оних књига коју морате прочитати, али за коју истовремено морате имати и стрпљења, вишеструко враћа гарантовано. Ово је једноставно бесмртна књига.

„'Питати се шта је љубав, нема никаквог смисла, моја драга сестро'- рекла је Лаура.- 'Љубав си или доживела или ниси доживела. Љубав је оно што је љубав и ништа се више не да рећи. То су крила што ми туку у грудима и терају ме на дела која се теби чини неразумнима. А то је управо оно што се теби никада није догодило.'“

Низ случајних догађаја, наизглед неповезаних, али склепаних у правом распореду изазивају домино ефекат и утичу на животе и судбине људи. У часу када је писао ову књигу Кундера се већ налазио на списку бесмртних, а идеју је добио сведочећи низу случајних сусрета, догађаја и разговора људи у сопственој околини. Основа приче је, дакле, данашње време у Француској, које се допуњује ближом или даљом прошлошћу која обухвата и необухвата јунаке књиге, али има задатак да објасни дешавања везана за главне јунаке и појам бесмртности. Један дивно занимљив професор прича своју причу о борби за еколошки здраву средину, борби обичног човека који жели тишину, Бетовена или Малера, по неку жену с времена на време и чист ваздух. До чистог ваздуха се не долази великом концентрацијом аутомобила који поред заглушујуће буке стварају и загушујућ о��лак дима, а за то је једино решење нож. Први ауто леви предњи точак, други ауто десни предњи точак, трећи ауто леви задњи точак, четврти ауто сва четири точка, уз лагани џогинг за одржавање здравља професор буши, буши, буши. Једна самоубилачка тежња младе девојке довела је до смрти неколико људи, али њој се радост живота вратила, па се са сопственог, истина случајног и непланираног, места злочина повукла без трага и заједно са једним бушачем гума покренула нашу причу.
Ње више нема, али прича иде око ње. Агнес! Покренула је гестом руке цео животни процес људи око себе. Да ли сте се некада запитали како вас људи доживљавају, како гледају на вас и какав утисак остављате на околину? Тај елегантни покрет руке, филмски, дамски покренуо је читав свет сестре Лауре, мужа Пола, а са њима и све људе који га имитирају или му сведоче. Често све наше тежње да људима покажемо наше ново лице, наше жељено лице остају узалудни, јер колико се год трудили ми не видимо оно што друге привлачи или удаљава од нас, оно због чега нас воле или не воле, оно због чега смо привлачни или равнодушношћу обмотани. Она је за своју сестру била покретач свега, гест живота, предмет имитације и тачка разграничења. Једини човек кога је сестра могла волети био је он, једини мужеван, стабилан и једини забрањен за њу.

„Била је то ужасна срећа што су ратове до сада водили само мушкарци. Да су их водиле жене. Биле би у својој окрутности тако доследне да данас на земаљској кугли не би остао ни један човек.“

Гест одмерености, гест сексуалности, имитирајући гест жене покрај базена, комични гест професора покрај базена, покрет руке за друге људе, за испреплетаност судбина, елегантни и дамски, девојачки, женствен, заводљив и кокетан, веза два века, веза бесмртности. Или је тај гест почетак рата, борбе за територију, гест мржње и презира, две сестре, две противнице, две љубави. По чему вас људи памте? Да ли је то због онога што сте постигли млади Вертере? Или због Фауста страшног Гете? Да ли због љубави бестелесне са девојчурком неспутане мисли? Шта је оно због чега људи постају бесмртни, попут Гетеа и Бетовена? Шта је оно због чега једна жена заувек остаје у срцу, бесмртна, као она у срцу Рубенса? Да ли је то право време?

„Кад је човек надарен за делатност којој је већ избила поноћ, шта ће се догодити с његовим талентом? Промениће се? Прилагодиће се? Хоће ли Колумбо постати управитељ прометног друштва? Хоће ли Шекспир писати сценарије за Холивуд? Хоће ли Пикасо израђивати серије цртаних филмова? Или ће се сви ти велики таленти повући у страну, отићи, да тако кажем, у самостан историје, пуни козметичког разочарања над тим што су се родили у погрешном тренутку, изван времена које је њихово, изван бројчаника за чије су време били створени? Хоће ли напустити своју кривовремену надареност?“

"... δεν είναι εύκολο να κάψεις αγαπημένα σου προσωπικά ντοκουμέντα• είναι σαν να παραδέχεσαι στον εαυτό σου πως δεν έχεις πολύ μπροστά σου, πώς πεθαίνεις• έτσι, όλο και αναβαλλεις την πράξη της καταστροφής, και κάποια μέρα είναι πολύ αργά.

Ο άνθρωπος υπολογίζει την αθανασία και ξεχνά να υπολογίσει τον θάνατο."

Όταν ξεκίνησα να διαβάζω αυτό το βιβλίο, μαγεύτηκα (ξανά) από την υπέροχη γλώσσα του Κούντερα, από τη μυθοπλαστική του δύναμη και την πάντα συναρπαστική θεματολογία: η αναζήτηση της ατομικής ταυτότητας, η εικόνα, ο έρωτας, η αθανασία. Ο συγγραφέας μπαίνει στην αφήγηση, διαλέγεται με τους ήρωες και συμμετέχει στην εξέλιξη της ιστορίας τους, χωρίς όμως να είναι μέρος της.

Ταυτόχρονα, εκτός από την βασική ιστορία της Ανιές, του συζύγου της Πωλ και της αδερφής της Λώρα, ο Κούντερα συνυφαίνει την ιστορία του Γκαίτε με την Μπετίνα Φον Άρνιμ, μια πολύ ενδιαφέρουσα προσωπικότητα της εποχής του ευρωπαϊκού ρομαντισμού, για την οποία σκοπεύω να ψάξω περισσότερες πληροφορίες. Στο βιβλίο, λοιπόν, βλέπουμε την πορεία που ακολούθησε συνειδητά και υπολογισμένα η Μπετίνα προς την αθανασία (τη "μεγάλη" αθανασία, αυτήν που κατακτούν λίγοι και η οποία τους καθιστά αθάνατους όχι σε όσους τους γνωρίζουν αλλά σε όσους δεν τους γνώρισαν ποτέ) μέσω της γνωριμίας της με τον Γκαίτε (και τον Μπετόβεν).

Στην πορεία, όσο προχωρούσα την ανάγνωση, θύμωσα πολύ. Θύμωσα γιατί ο Μίλαν Κούντερα είναι πλέον πάνω από 90 και η Ακαδημία πετάει χαρταετό με τα Νόμπελ που μοιράζει όπου να 'ναι - πλησιάζει άλλωστε και το φετινό, άντε να δούμε ποιος θα το πάρει πάλι. Είναι όμως τόσο μεγάλη η απόλαυση που χαρίζει ένα τέτοιο βιβλίο, που δε σε αφήνει να ασχοληθείς με άλλα πράγματα, άσχετα και ασήμαντα. Θέλω οπωσδήποτε να το ξαναδιαβάσω, το θεωρώ δε το καλύτερο του από όσα έχω διαβάσει.

Δεν πειράζει Μίλαν, το έχεις σηκώσει εδώ και χρόνια στις καρδιές μας!

Trong Sự bất tử, Milan Kundera hỏi rằng giữa việc được ngủ với 1 cô siêu mẫu nóng bỏng nổi tiếng (coi như là cổ không bị bệnh gì liên quan tình dục đi), nhưng không ai hay biết, và việc trở thành bạn trai cổ, đi hiên ngang cho cả thế giới biết mình là người yêu cổ (bất tử nhờ sự bất tử của cổ), nhưng không được ngủ với cổ thì bạn chọn gì.

Mình vỗ đùi cái đét, tất nhiên là chọn ... ngủ rồi. Ai đời lại muốn nổi tiếng mà bỏ đi khoái lạc.

Nhưng không, Milan bảo rằng hầu hết người ta chọn sự bất tử. Khoái lạc khoái lạc, chứ chết phát là không ai biết. Hơn nữa, cả thế giới sẽ gato khi biết bạn quen với một siêu mẫu, chứ dù có ngủ với chục cô hot girl mà không một ai hay biết thì...cũng như không.

Ở truyện Bản nguyên, kiểu người sống dưới con mắt người khác còn nhiều ác. So ra, bất tử là sống mãi dưới con mắt của đám đông, dẫu cho cái đám đông ấy cực kì thích khoái lạc đi nữa, thì họ vẫn mê làm phần còn lại của đám đông gato hơn. Kiểu này mình gọi là bất tử tức thời ở trong một phạm vi cục bộ : ))

Nhưng, nhưng. Nếu cô siêu mẫu kia quá nổi, kiểu nổi như Goethe thì xin chúc mừng, bạn đã bất tử dài lâu, và trên toàn cầu : )))

Mà so ra, Milan đặt khoái lạc và sự bất tử lên bàn cân cũng thật oái ăm. Tại sao lại không thể đạt được cả 2 kia chứ. Sao cứ phải có tiếng mà không có miếng thế này. Uầy, đó là chuyện của lão già quái gở, thích hack não người khác roài.

_
گوهر هر عشقی یک کودک است و هیچ فرق نمی کند که هرگز نطفه ای بسته یا متولد شود . در علم جبر عشق ، کودک عبارتست از نماد حاصل جمع سحرانگیز دو موجود . حتی اگر مردی عاشق زنی بشود ، بی آنکه هرگز به او دست زده باشد ، مرد باید این امکان را در نظر داشته باشد که سیزده سال پس از آخرین دیدار عاشق و معشوق ، عشقش به ثمر نشیند و پا به جهان بگذارد .

_

راه؛ نواری از زمیـن که ما بر آن گام می نهیم. جاده با راه فرق دارد، نه از آن جهت که معبری است مخصوص وسایل نقلیه، بلکه صرفاً خطی است که نقطه ای را به نقطه دیگر پیوند می زند. جاده به خوی خود معنایی ندارد، معنایش تماماً از دو نقطه ای حاصل می شود که آن ها را به هم مربوط می کند. راه ستایشِ ارزشِ فضاست. هر تکه راه بامعنی است و ما را به ایستادن فرا می خواند. جاده کاهشِ پیروزمندانه ارزشِ فضاست و به همین سبب اکنون صرفاً هم به صورت مانعی برابر حرکت انسان و هم اتلاف وقت او درامده است.

_

آن چه در زندگی تحمل ناپذیر است، بودن نیست، بلکه خودْ بودن است.

_
نوشته های کوندرا بسیار عمیق و تامل برانگیزن. داستانهایی بسیار پیچ در پیچ روحیات و اخلاقیات که در عین حال دارای ظرافتهای هنری بسیار بالایی هستن. هرچند ترجمه کتاب خیلی تو ذوق میزد، حتی یه ویراستاری درست و حسابی هم نداشت ولی باز میشد ارتباط لازم رو برقرار کرد. کتابهای کوندرا رو باید سالی یکیشو خوند تا حداقل توی اون سال یه کتاب محشر خونده باشی. توی بخش های مختلف داسان کتاب، بخشهای مربوط به گوته رو خیلی دوست داشتم.
_