Shaman

Aunque me ha gustado menos que El m��dico, he disfrutado bastante con esta nueva aventura de dos m��dicos Cole contada por Noah Gordon. Me encantan los autores que se documentan hasta la saciedad para escribir sus novelas, haciendo que tareas rutinarias del siglo pasado cobren vida en tu imaginaci��n hasta el ��ltimo detalle. Lo ��nico que no me ha gustado demasiado de este libro ha sido la parte en la que Rob J. Cole relata todas sus experiencias como m��dico del ej��rcito durante la Guerra de Secesi��n, que se me hizo un poco pesada y repetitiva. Aparte de eso, es una historia genial y una buena lectura para los aficionados a Noah Gordon.

One of the best books I read all year. Loved it even more than The Physician.

Shaman is the sequel to the Physician by Noah Gordon. But it is an unusual type of sequel. 800 years pass between the first and the second book. One of the descendants of Rob Cole in the first book is now a physician in Boston and then the frontier of Illinois in the 1850's. The physician in this book is also named Rob Cole and he names his son, Rob Cole. The son is nicknamed Shaman by a native American who serves as the elder Rob Cole's nurse/homeopathic healer. This book is Dances with Wolves combined with Dr. Quinn, Medicine Women with a touch of How the West Was Won. All told with a 20 century sensibility..This is a good, fast easy read that incorporates frontier medicine, the Civil War, and the first use of anesthesia. Good book for someone looking for a fun read. Sometimes, the book is a little too centered in today's time with its politically correct, judgmental view of many of the political controversies of the 1850's and 1860's.

4 stars - English Ebook

Review follows later.

No tan mal, ni tan bien. Empecé con bastante entusiasmo porque me fascinó el contexto histórico, la guerra de secesión de EEUU, pero en general se me ha hecho largo. Para mi gusto le sobran por lo menos la mitad de páginas. La historia no está mal, es casi biográfica, en general entretenida (y casi siempre dramática) pero muchas veces se hace lenta y es fácil perder el interés. Me pareció bastante más floja que El Médico.

Na niektorých miestach je to trochu podrobnejšie a preto uz na konci nezostal cas trochu rozvíjať viac dej.

Lo leí hace mucho tiempo. Lo recuerdo como uno de los mejores libros que he leído

Iako su romani u ovoj trilogiji o generacijama lekara iz porodice Koul povezani likovima koji nose isto prezime, svaki roman je završena, nezavisna priča. Prvi deo – „Medikus“ me potpuno kupio radnjom i podacima iz istorije medicine vezane za XI vek u kome je smeštena radnja. Drugi deo – „Šaman“ me gradacijski potpuno „razbio“. Radnja se odvija osam vekova kasnije u odnosu na prvi roman, i smeštena je u Americi, baš u vreme rata između Severa i Juga. Bez obzira na to što mi američka istorija nije niti zanimljiva, niti me zanima da pretražujem detalje vezane za tu tematiku, Noa Gordonovo pripovedanje me potpuno zainteresovalo da i te delove pročitam pažljivo. Fasciniran sam Gordonovim pripovedanjem. Bez obzira na to što roman ima oko 600 strana, tok priče sve vreme drži pažnju i način pripovedanja je takav da se čitalac toliko upozna sa likovima da na kraju (bar sam to primetio kod sebe) počinje da proživljava njihove patnje i da oseća njihovu setu ili tugu. Nema prežvakanih fraza, nema dosadnih, nesuvislih dijaloga, nema nebitnih delova. Dok je u prvom delu Gordon pisao o začetku primenjivanja načela asepse i antisepse kod lekara onog doba, kao i (za to vreme) o komplikovanim operacijama slepog creva i hernija, toliko je ovde pažnja usmerena na pionirsku upotrebu kondoma i njihovu izradu od ovčjih creva, te začetke upotrebe etra i azot-monoksida kao anestetika pri operacijama. Takođe, razrađena je i tema seksualnih tabua onoga doba, kao i tema o brakovima između dva staleža koji pripadaju različitim religijama. Priča je ispričana retrogradno, tako da čitalac tek postepeno stiče uvid o kom dobu pisac govori i ko su nosioci radnje za dati trenutak. Takođe, kvalitet Gordonovog pripovedanja je u tome da on, u određenim delovima, nekako subliminalno, naglasi neki detalj ili prikaz, koji se ureže u sećanje, i kasnije, kada ga poveže sa nečim što je bitno, i nastavlja se na taj detalj, čitalac se, jednostavno, složi sa tim da je već imao naznake o tome, i da je bio upozoren šta će se dogoditi iz tih usputnih detalja. „Šaman“ je teskobna porodična priča jednog od Kolovih naslednika koji je trbuhom za kruhom napustio Irsku i otišao u Ameriku da nađe posao. U spletu različitih okolnosti, oženivši se udovicom koja je već imala dečaka iz prvog braka, dobija sa njom sina, koji nakon preležanih boginja ostaje gluv. No, borba za život mu nije bila uskraćena ni posle te nezgode, te je uspeo da se izbori sa životnim teskobama, da se obrazuje i nasledi oca. A otac mu je u amanet ostavio da otkrije uzrok jednog stravičnog ubistva njegove prijateljice indijanke koju je jednog jutra našao mrtvu u njenoj kolibi. Na prvi pogled, na osnovu naslova, mislio sam da će biti reči sve vreme o indijanskom plemenu i njihovim običajima. Međutim, Šaman je samo nadimak malog gluvog dečaka koji mu je nadenula ubijena indijanka. Stravične scene sa ratišta i slike vojne bolnice su toliko verno opisane, da mogu da osetim smrad truleži gangrenoznih udova, gnoj i zadah tela ranjenika. Ne pamtim da me je neki roman ovoliko podstakao na razmišljanje i ovoliko teskobe probudio u meni u skorije vreme (osim „Izdaje“ Nebojše Petkovića, ali tematika je posve druga u tom romanu). Iz pogovora se saznaje, što je bilo i očekivano, da je Gordon nekoliko godina istraživao iscrpno detalje vezane za građanski rat o kome je pisao, kao i za medicinske novotarije iz toga doba. Tako nije izostalo i pominjanje čuvenog hirurga Fergusona i mađarskog doktora Semelvajsa, po kome Univerzitet u Budimpešti danas nosi naziv. Na kraju, odnos između oca i sina koji je Gordon razradio i njihove međusobne povezanosti je toliko dobro psihološki razrađen, da, kao što rekoh, imam utisak da sam obojicu poznavao i da su mi bliski prijatelji.

Što tiče ono dvoje koji su potpisani kao prevodioci, trebalo je da ih označe kao „prepisivači“, budući da su doslovce isprepisivali hrvatski prevod Divine Marion, uz transliteraciju na ekavicu i neke izmene novohrvatskih reči. Jezive tekovine savremenih knjižara.