Vergilije mi je omiljeni kasnoantički pesnik zbog koga sam, između ostalog, prvi put posetio Napulj, da bih video ono što zovu njegovim tumulom u parku koji nosi njegovo ime. Eneida me je oduševila više nego Odiseja i od prvog kompletnog čitanja (ne računam ono „iščitavanje“ pod obavezom u Gimnaziji) postala je moja večna ljubav uz Dantea.

Bukolske pesme imaju drugačiju energiju, jer bilo bi čudno da pastirsko pojanje bude onim uzvišenim tonom opojano. One ne nude nikakva epohalna razmatranja o ratovima (osim o otimanju zemlje od starešinâ) niti se u njima slave Olimpska božanstva. Ali, slave se „niža“, običnom čoveku bliskija božanstva od kojih traži milost da mu usevi uspu i ne pokosi ih suša ili grȁd: Prijap, Faun, Bakh i Sileni.

Vergilije u svojim bukolikama peva o natpevavanjima pastira, o njihovim ljubavnim (hetero i homo) jadima, o brojevima jaradi i jagnjadi na paši i o ćudi starešina da im oduzimaju dobra i progone ih.

Iskreno, suvoparno mi je bilo sve to o čemu Vergilije peva u eklogama, ali ne može se prenebregnuti lepota stiha na koji sam navikao u „Eneidi“ niti manir kada o nekom bogu poje:

Najprije Talija moja privoljela bila se igrat
Stihom Siràkuskijem nit stiđje se u šumi živjet.
Kad stah pjevati kralje i bojeve, Kinćanin [Apolon] mene
Za uho primi i reče: „pastiru, Titire, treba
Pasti debele ovce i lake pjevati pjesme.“
Zato ću pastirsku pjesmu iz tanahne frule izvijat,
Jer se nalazi drugih, što žele u slavu tebi
Pjevati, Vare, i pjesme o strasnijem ratima slagat.

The Theocritan idyll, but riven by displacement, dispossession, forgetting. What can singing do against all this loss? Well, it can beguile (a patron, to save your fields and flock; or a lover, to end longing; or a friend, to win companionship or a prized set of drinking cups)—or else conjure up the lost in all its particulars.

U eklogama glavni lik je prostor – irealno međuprožimanje čoveka i prirode. Čovek ekloge nije homo faber, onaj koji svetu pristupa sa umećem, već je homo pastor – bukolikos. U takvom svetu nema vremena – ni cikličnog ni linearnog – vremenska ravan je zapravo negde iza, ali ne i vremensko proticanje. Ipak, u tom bezvremenom vremenu, ima darova prirode i tragova vremena, ali oni nisu plodovi trajanja nego prizor koji je mnogo brži likovnim nego književnim strategijama. Tako arkadijska slika može podrazumevati korpu punu voća bez obzira na njegov period zrenja – a njegovo jezgro uvek je prostor drveta koje odašilje svoju zaštitničku senku (bukva, cer, hrast...), a tu su i čempresi, jedino drveće koje raste i na ovom i na onom svetu.

U Vergilijevim eklogama ima i izuzetno zanimljivih momenata vezanih za menjanje ideje o bogu (koja postaje dekonkretizovana) i slobodi, (E1), prirodu ljubavi (E2), stvaranje sveta (E6) i čuveni momenat predviđanja pojave odabranog dečaka koji će iskupiti čovečanstvo (E4) – da, da, za mnoge, najava Hrista (čuveni Eliotov esej!).

Antičkim tekstovima valja se vraćati zato što osvešćuju kodove koji nam promiču, neretko i zbog njihove očite prisutnosti. Tako smo kao čitaoci, deluje, postali misaono lenji prema nedostatku dešavanja, deskripciji, idealitetu uopšteno – a on ni ne može da nas razbudi jer nema niti vreme, niti konflikt. Međutim, širi književni obuhvat oživljava ono što uziamamo zdravo za gotovo. Pejzaž, zapravo, nikad nije samo okvir – on je sam dešavanje po sebi. Čitajući Vergilija, rveći se sa pastoralnom dokolicom, čitam i sve ono što je napisano nakon njega – jasniji mi je govor nemih stvari, bliži mi je kod.

I kao što su robovi u Rimu ceo život radili da otkupe svoju slobodu i tek kad to učine imaju pravo da makar njihovi sinovi budu punopravni rimski građani, tako mi se nekad čini da svi strastveni čitaoci kao da štede za taj zapravo nikad dostižni trenutak. Čitanje je istovremeno i želja za slobodom i ostvarivanje slobode uranjanjem u tekst, ali i pokoravanje tekstu – nesloboda. Pa ko se bolje snađe! Plodovi su tu.

bho

كلمات مفتاحية:
الرعي - حياة الرعاة - مزمار الراعي - راعيان يتسامران - السهول - الخراف - الجداء - العنزات - الثيران - مبارزة غنائية - المزيد من المبارزات الغنائية - مشهد تحكيمي بين متبارزين غنائييْن - غزَل تخيّلي في هند أو دعد أو ليلى أو أُمامة أو أمثالهنّ من الأسماء المتوهّمة القديمة - مديح لأولي الأمر - تشبيهات بلاغية - المزيد من التشبيهات البلاغية

t
:(



ولكني أعجبت بهذين السطرين من المبارزة الغنائية بين المتبارزين:


دامويتاس:
إن الذئب شرٌ على الحظائر، والأمطار على الفاكهة الناضجة، والرياح على الأشجار .. وغضب «أماريلس» عليَّ

مينالكاس:
إن الرطوبة مفيدة للحبوب، وأشجار التوت للجداء المفطومة، والصفصاف اللدن للقطيع الحامل .. و«أمينتاس» لي

LAS BUCÓLICAS (47-35 A.C) del mantuano Virgilio son un monumental trabajo poético, refinado con el transcurrir de los siglos, en la memoria de la humanidad. Si bien se toma a la Eneida como la gran obra eterna del poeta, esta obra tiene toda la calidad y la belleza como para haber sido rescatada del olvido.
.
Yo solo había conocido, por cuestiones de estudio, las églogas I, VIII y IX. Ahora tuve la oportunidad y el tiempo de leerlas todas. Las leí en una edición que por suerte tiene una cantidad de notas, información adicional y un trabajo introductorio excelente (gracias Losada).
.
Lo primero que hay que saber es que Bucólicas son un género de poesía que trata sobre el campo, la naturaleza y los pastores. Bucos significa literalmente pastor (o vaquero), es decir una persona que lleva el ganado a pastar. Lo segundo que hay que saber es que este género es un genero artificial como la gauchesca. Son poetas cultos, escribiendo sobre temas populares. En este caso se trata de una reflexión sobre las formas del amor natural, la magia de la naturaleza, como los hombres olvidamos a los dioses que viven en ella y cómo nuestra vida sería mucho mejor si vivieramos mas conectados a este pulso de la tierra. Son como Hippies, pero sin idiotez (?)
.
En particular Virgilio celebra la "vuelta a los campos" que se promociona luego de la paz de Brindisi celebrada entre Marco Antonio y Octavio Augusto que pone fin a casi 40 años de guerras ininterrumpidas. Es verdad que esa paz duró poco, pero en el momento en que se empieza a concebir este proyecto (Que le debe mucho, muchísimo a Teocrito, poeta pastoril griego nacido en Sicilia) nuestro querido Virgilio como muchos otros celebró la paz, el fin de las confiscaciones de tierras forzosas, la ruina de los pequeños propietarios de clase media y se dedicó a hablar de una nueva era donde los italianos, purificados por la vida en los campos, ven nacer un tiempo de paz y belleza nuevos (una nueva edad de oro dice, textualmente, el poeta).

"oh, come riposerebbero allora in pace le mie ossa se cantasse la vostra zampogna un domani il mio amore! [...] omnia vincit amor, et nos cedamus amori"

Who am I to write a review on this? History has already spoken. (I will say that this translation, David Ferry's, is excellent, more honest than the Edwardian bowdlerizations many of us were taught. We did our own translation and saw the truth.)

È incredibile quanta influenza abbiano ancora questi canti, composti agli albori dell’impero romano, sulla coscienza contemporanea. Virgilio crea qui, attingendo alla tradizione greca e ad alcuni passaggi di Lucrezio, il paesaggio idilliaco per eccellenza, che si colloca tra i pastori, in questo caso della campagna subito fuori Mantova, dediti alle attività agresti, al suono del flauto, all’esercizio poetico. I contadini discutono tra di loro, litigano per chi meriti una donna o sia più abile nel canto, e alle loro umane vicende si mescolano, senza soluzione di continuità, quelle del mito e delle divinità. Dato il contesto storico-politico, si giustificano alcuni passaggi relativi alla prefigurazione dell’impero di Augusto, e in generale l’insistenza sulla superiorità della vita campestre, che costituiva motivo di appeal per le popolazioni alla periferia di Roma, da cui Ottaviano traeva il suo sostegno.

Honnêtement, je me demande encore pourquoi les auteurs d'imaginaire d'aujourd'hui ne s'inspire pas plus de la culture et des auteurs antiques. C'est une mine formidable de réflexion et d'inventivité : le monde des bergers chanteurs et joueurs de flûtes a su me faire rêver, plus de 2000 ans après son écriture.

I read E. V. Rieu's straightforward prose translations, made for the 8th volume in the Penguin Classics series, published in 1949. The poems are quite different from each other, but share certain themes, such as shepherds, unrequited love, and rural scenes. They are relaxing, pleasant, and quite delightful.

just a delight. i did not only enjoy the beautiful imagery, the historical and biographical information, and the references to roman and etruscan gods and myths contained in these lines, but also the journey of figuring out the grammar of each clause and putting it all together. virgil’s poetic style is one that i truly appreciate and love to read. i haven’t read an english translation, but i doubt that any construction of words could emulate virgil’s latin. this work will most likely always have a special place in my heart.

one of my favorite passages that i think about sometimes:
“despectus tibi sum nec qui sim quaeris, Alexi,
quam dives pecoris, nivei quam lactis abundans.
mille meae Siculis errant in montibus agnae;
lac mihi non aestate novum, non frigore defit.
canto quae solitus, si quando armenta vocabat,
Amphion Dircaeus in Actaeo Aracyntho.
nec sum adeo informis; nuper me in litore vidi,
cum placidum ventis staret mare. non ego Daphnin
iudice te metuam, si numquam fallit imago.”
(eclogue ii, lines 19-27)